alber i mileva

Upoznali su se na predavanjima, u periodu kada su se oboje trudili da dođu do istog akademskog stepena. Ona je imala 21. a on 17 godina. Niko nije pomišljao da jedna izuzetno ozbiljna, mlada žena, krajnje partijarhalnog vaspitanja, kako je i dolikovalo u to vreme u Vojvodini, može da privuče tako šarmantnog i druželjubivog mladića, kao što je bio Albert.

Prve tri godine su bili samo dobri prijatelji, a onda im se dogodila ljubav.

Mileva je rođena sa deformitetom zbog koga je hramala čitav život. Bila je devojka briljantnog uma, pa je kao takva prva koja je primljena u mušku klasičnu gimnaziju, a nakon toga došavši u Cirih, postala i jedna od prvih žena koje su studirale matematiku u tom muško-naučnom svetu. Bila je izuzetan student. Onda je srela Alberta. U početku su samo razmenjivali misli i zajedno učili u njenoj sobi, na najvišem spratu pansiona „Engelbret“. On je bio impresioniran ne samo njenim intelektom, već i disciplinom i odlučnošću. Obuzeta osećanjima koja ni sama nije razumela, postepeno je umesto svojim, počela je da se kreće njegovim putem i da se bavi njegovim radovima.

milevaMileva Marić

Plima emocija koja je u njoj sve više nadolazila pomutila joj je pamet u to doba kada žene nisu bile dobrodošle u naučne ustanove. Radila je završni ispit u sred emocionalne zbrke. Ocene su joj bile prelazne, ali je ispitna komisija odbila da joj izda diplomu iz neobjašnjivog razloga. Iskusila je pristrasnost profesora koji nisu videli budućnost žena u nauci. Ponovo je pokušala da položi diplomski ispit 1901. godine, ali kako se u to vreme rasplamsala njihova ljubav i strast, i kako je na ispit izašla u šestom mesecu trudnoće, trajno je isključena sa Politehnikuma. Otputovala je u Novi Sad da bi roditeljima saopštila sramnu vest. U februaru 1902. godine, Milevin otac Miloš je obavestio Alberta da je dobio ćerku i da je Mileva jedva preživela. Albert nije došao da je poseti, a svoju ćerku Lieserl nikada nije video.

Uprkos svemu, oni su nastavili da se dopisuju. Ajnštajnova pisma su uvek počinjala ljubavničkim cvrkutanjem, a završavala se postavljanjem zadataka koje je Mileva uspešno rešavala. Ovakav način komunikacije doživljavala je kao izazov žene i naučnika. Kao žena je pokleknula, kao naučnik nije. Kako je ona bila njegov pokretački um, zajedno su razvijali naučne teorije. Verujući da nezakonito dete može da ugrozi njegov položaj, uspeo je da je nagovori prvo da privremeno ostavi jedanaestomesečnu ćerku kod roditelja, i dođe kod njega kako bi 6. januara 1903. godine postala gospođa Anjštajn, a potom i da se u septembru iste godine vrati u Novi Sad kako bi Lieserl dala na usvajanje. Bol koji je osećala kada se nakon toga vratila u Bern, nikada je neće napustiti. Sada je imala svoj dom, ali njena ćerka nikada neće biti u njemu, ni sa njom.

Mnogo godina kasnije, u pokušaju da odgonetnu šta se dogodilo sa njihovom ćerkom, osnovani su istraživački timovi i pravljene DNK analize. Sav napor je bio uzaludan. Mileva i Albert su ovu svoju veliku tajnu odneli u grob.

Mileva je ponovo ostala u drugom stanju i Albertu izrodila još dva sina, Hansa i Eduarda. Nastavili su da rade zajedno, u strasnom stvaralačkom naponu. U vreme najvećih otkrića Albert je konačno dobio stalan posao, kao službenik u patentnom uredu u Cirihu, tako da se veći deo dana bavio stvarima koje nisu imale nikakve veze sa teoretskom fizikom. Za to vreme je Mileva sedela kod kuće, gajila sinove i rešavala matematičke probleme, pa su njihove naučne rasprave po njegovom povratku kući trajale do kasno u noć.

albertAlbert Ajnštajn

Završili su 3 rada „O Braunovom kretanju”, „Fotoelektrični efekat” i „Posebna teorija relativiteta”. U Vojvodini su završili četvrti rad u kome je čuvena jednačina: "energija je jednaka masi pomnoženoj kvadratom brzine svetlosti". Sva četiri rada su objavljena 1905. godine. Jedan od asistenata izdavača “Anala fizike“ rekao je da je Milevino ime stajalo u originalnom dokumentu. Nije objašnjeno zašto ona nije i ostala potpisana kao koautor. Bilo je to vreme u kome se podrazumevalo da svaka žena stoji iza uspešnog muža, čak i onda kada su u pitanju važna naučna otkrića. Kako je po karakteru bila introvertna, tiha i povučena, među njima se dogodila neka vrsta mehanizma pomoću koga je on ne samo preuzimao svu zaslugu za njihove radove i ideje, već ih je i objavljivao samo pod svojim imenom. Nisu očekivali neverovatan uspeh koji će postići i koji će veoma brzo Albertu doneti titulu počasnog doktora univerziteta u Ženevi i profesora univerziteta u Bernu.

Kako je Albert brak sa Milevom doživljavao kao intelektualno partnerstvo, onog momenta kada je postao priznat dogodilo se ono od čega je najviše strepela - nije izdržao pritisak slave. Način na koji se razveo, kao i njegov kasniji odnos prema Milevi i sinovima, govore ne samo o neobičnoj mržnji i osvetoljubivosti supruga prema bivšoj ženi, već i o nekoj vrsti velike traume.

Mileva je potpuno poražena, popustila i fizički i emotivno. Albert joj nije slao novac, pa je držanjem časova matematike sama izdržavala decu. Pošto je Albert na teoriju relaviteta više puta bio nominovan za Nobelovu nagradu, u pregovorima tokom razvoda su se složili da će, ako se to ipak dogodi, Mileva dobiti novac koji joj po tom osnovu pripada. Nagradu je dobio, a kao jedini gest priznanja za njene zasluge, predao joj je novac tajno, da niko ne zna. Mileva je konačno sinovima i sebi obezbedila pristojan život.

Nažalost, Eduard je u gimnaziji počeo je da dobija napade šizofrenije, a usled lečenja elektrošokovima, um mu je trajno bio oštećen, tako da je ostatak života proveo na klinici. Mileva je prodala sve kako bi platila troškove lečenja i do kraja života ih izdržavala davanjem časova. Hans je postao uspešan inženjer, konstruisao je most preko Dunava u Novom Sadu, a kasnije je predavao na Berkeley univerzitetu u Kaliforniji.

Mileva Marić je umrla napuštena 1948. godine. Nikada nije rekla da je koautor naučnih teorija i nikada nije polagala pravo na slavu koju joj je ukrao bivši muž. Njena smrt nije umanjila strah o otkrivanju istine koji je Albert osećao. Ubrzo nakon njene smrti, on je poslao u njenu kuću svoje poverenike koji su „pročešljali” papire i sasvim neovlašćeno uzeli njene lične stvari, između ostalog i deo njihove korespondencije.

Gospođa Mileva Ajnštajn je sahranjena na groblju u Cirihu, gde važi surovo pravilo da se grob preore ukoliko niko ne plati za njegovo izdržavanje 25 godina, što se i dogodilo krajem 1973. godine. Ni sin, ni unuci nisu platili.

Uz veliku pomoć ciriške gradske uprave, 2004. na groblju Nordheim locirani su posmrtni ostaci čuvene fizičarke, grobno polje broj 9, parcela 9357. Na preoranom groblju danas je livada na kojoj je postavljena nadgrobna ploča.

Nakon razvoda, Ajnštajn više nikada nije objavio ni jedan značajan rad.

 

 
 
 IZVOR 4
 
 
 
 

Ko je na kraju...

Ko je na mreži: 17 gostiju i nema prijavljenih članova

Pretraži sajt

                                                    logo turisticka